О православној вери

Љубица Петковић

 

ПРАВОСЛАВНА ВЕРА И ЖИВОТ:

 месечник за хришћанску културу и црквени живот

(Бр.1 октобар 1995 – Бр. 132, 21. септембар 2011)

Друштвени систем установљен после Другог светског рата у нашој земљи, као што знамо,  није био наклоњен Цркви. Пропагирало се безбожеништво, вера се свела, где ју је било, на обичајно слављењe крсне славе. Деца су кришом крштавана, понека старица је постила и у цркву одлазила. Свештенство које је тада служило олтару добро памти празне цркве. У народу су, ипак, остали  дубоки трагови деловања предратног богомољачког покрета и из тих породица регрутовали су се и обделатељи Њиве Господње у поратном периоду, монаштво и оно мало верника што је присуствовало богослужењима.

Последња деценија 20. века на просторима бивше Југославије била је крцата неповољним друштвеним променама, обиловала догађајима који су изазивали немир у душама. Српске душе, које су ратни догађаји и немаштина затекли неспремне, закрилили су облаци неразумевања свега што се догађа.  И, као што је одавно речено да `без невоље нема богомоље` – народ је похрлио у своје цркве. Народ ненаучен, крајње неоцрковљен – али вољан да научи од оних који су могли и хтели да га поучавају. Изостанак верске наставе у школама и примера побожности у породици учинили су своје, те је требало уложити велики труд у поучавању људи основним истинама православне вере.

Међу првима у тадашњој Епархији нишкој, којој је Крушевац припадао, у коштац са овим мисионарским задатком ухватило се свештенство града Крушевца. Са предлогом да покрену скромни лист, прво верско гласило у Крушевцу уопште, под називом који објашњава намеру – Православна вера и живот: месечник за хришћанску културу и црквени живот, кренули су пред свог Епископа, Господина Иринеја, садашњег Патријарха српског, који је благословио добро намереније.

На првој страни првог броја читамо речи опредељења Светога кнеза Лазара:

„Земаљско је за малена царство

а небеско увек и до века…“

као корен из кога лист почиње да расте, а у Уводној речи Уредништво образлаже побуде за покретање оваквог гласила и дефинише његов циљ:

„Млади а велики подвижник светогорски, који презре земаљско достојанство и господство, вођен љубављу и према Богу и према своме народу, би удостојен од самог Господа да се назове светим и Просветитељем. Име му бејаше Свети Сава.

Народ српски је тад био на великим искушењима, истрзан ратовима, без своје државе, непросвећен, ослабеле вере, склон паганском сујеверју. Све је то добро знао Свети Сава. Знао је да се из мрака незнања, немаштине и беде нико не подиже без претходне духовне обнове…

У сличном времену се и данас налазимо. Окружени и поражени тешком свакодневицом, када је љубав безмало замрла у нама, никако да сагледамо узроке кризе у коју смо, можда и мимо наше воље, запали. На сваком кораку смо засути морем безверја, незнање се уселило у нас, плаћамо данак устаљеној малограђанштини и лажним вредностима. Гатаре, врачаре, астролози и бројни секташи обмањују народ и одвлаче га од Цркве, а духовну беду прате и материјалне невоље. Све дубље падамо у понор безнађа, не схватајући да се излаз налази на дохват руке, у спасоносном животу Цркве и у нама самима – у слободној вољи од Бога дарованој човеку.

Жеља нам је да у оквиру наших скромних могућности помогнемо да јасније сагледамо где су наши корени, шта је суштина човековог живота и које су његове праве вредности, каква је вера наша и наших предака, шта уопште значи православни хришћанин. Стицање сваког темељнијег знања почиње од основних ствари. Од таквих ствари и ми полазимо у нади да ћемо научити оно што не знамо, а оно што већ знамо – да ћемо обновити. И надамо се – прихватити својим животом. А Православље се управо тако и изражава: не само речима и философијом, већ пре свега и изнад свега – вером и животом.

Када научимо ко смо у ствари и шта се око нас дешава, када будемо у стању да макар мало више разликујемо шта је Божје а шта не, шта је добро а шта зло, пронаћи ћемо давно показан нам пут којим се преображава сваки појединац, и којим се једном давно препородио српски народ. Надајмо се да нисмо превише отврднули ушима да чујемо, срцем да осетимо и разумом да прихватимо. Није ли коначно време да послушамо глас вапијућег у пустињи: „Покајте се!“, да исправимо наше животе и да кренемо већ утабаном, али помало запуштеном стазом којом је ходио Свети Сава, на корист нашу и будућих покољења, а на радост Божју и деце његове.

Нека нас Благи Господ обаспе неизмерном милошћу својом, нека помогне да оно што не знамо научимо, оно што научимо делима својим и животом потврдимо, да покажемо да је вера наша и живот заправо – ПРАВОСЛАВНА ВЕРА И ЖИВОТ „.

 Тиме су постављене смернице у оквиру којих ће месечник остваривати своју мисију.

Први број изашао је октобра месеца 1995. године.  Лист уређују свештеници: отац Љубиша Јовановић одговара на актуелна питања, отац Љубивоје Радовић припрема светачник, отац Драги Вешковац поуке светих отаца а отац Радиша Јовановић ауторизованим текстовима упућује на суштину вере. Бележе се црквена догађања у Крушевачком намесништву, пише се о околним манастирима. У првим бројевима јављају се и протосинђел хаџи Никодим Ђураков, бивши професор и ректор Призренске богословије, до упокојења духовник манастира Свети Роман. О правовремености појаве листа овакве садржине сведочи и појављивање световних лица као сарадника: Милутин Југовић, Верослава Павловић, Љиљана Димитријевић, а укључује се и остало свештенство Крушевачког намесништва: о Бобан Миленковић, о Адам Стевановић, о Драгић Илић, ђакони, студенти теологије, ученици богословије.

Даљи резултати појављивања листа овакве садржине видни су у још активнијем укључивању мирјана у његовом креирању. Лист о Васкрсу 2001. године (број 58/59) уредио је хаџи Братислав Николић, а од Видовдана исте године, одговорни уредник је протојереј Љубивоје Радовић, старешина Лазарице, главни уредник Љубица Петковић, проф, библиотекар, а редакцију чине: отац Драги Вешковац, отац Раде Миловановић, отац Будимир Којић, Јелена Протић-Петронијевић, др Драгана Мраковић, Љиљана Ђаковић и Срђан Радивојевић, дипл. теолог.  Од 2007. године одговорни уредник постаје протојереј ставрофор Драги Вешковац, а редакција остаје иста.

С обзиром на то да је требало верне научити самим основама православне вере, појаснити шта је то хришћанска култура, то су теме биле још: Божје заповести, свете тајне, смисао поста, значај покајања, молитве, причешћа, Света Божанска Литургија,  црквени живот. Указивано је на све оно што верујући човек који живи црквеним животом треба да зна.  О свакој погодној прилици штампани су поучни текстови Св. Владике Николаја Велимировића, преподобног Јустина Ћелијског, академика др Владете Јеротића, древних и савремених монаха: св. Исака Сиријског, св. Јована Златоустог, прп. Серафима Саровског, св. Јована Кронштатског .., стараца:  Пајсија Светогорца, Тадеја витовничког.

            Празничне беседе објављиване су о празницима о којима је лист излазио, и из пера познатих духовника, а и свештеника Лазарице, почивших и данашњих.

Штампани су разговори са блаженопочившим Патријархом Павлом, надлежним епископом, Господином Иринејем, са више других епископа СПЦ, браничевским Игнатијем, умировљеним захумскохерцеговачким Атанасијем, Јованом шумадијским, игуманијама: мати Иларијом (Покајница), мати Екатарином (Мрзеница), архим. Алексејем из Бошњана. Са посебном пажњом вођени су и забележени разговори са свештенством града Крушевца, о њиховом искуству током деценија служења Богу у црквама крушевачког намесништва, о борби за веру, поготово што је то било у време атеизације српства.

Из историје Цркве верни су могли да сазнају више о: помесним црквама, нашим епархијама, Цркви крушевачког краја кроз векове, упознали су се са животом и делом свих чланова породице Лазаревић, од родоначелника лозе, Светог Кнеза Лазара, Кнежеве жртве и опредељења за Царство Небеско – и текстове знаменитих уметника и духовника на ову тему: Владике Николаја, авве Јустина, Матије Бећковића… Са особитом пажњом писано је о кнегињи Милици,  Светом Стефану, деспоту српском, једном од сто најумнијих Срба уопште, кћери Кнежевој, Јелени Балшић.

Редовни су били прилози о српским манастирима, почев од Хиландара, преко задужбина Немањића, потом породице Лазаревић, зиданих у Моравској Србији Кнеза Лазара до обнове у новије време. О монаштву писано је доста, од историјских чињеница до духовних поука, древних и савремених монаха.

Наши ходочасници у Јерусалим, на Свету Гору, у грчке, румунске, бугарске, косовскометохијске и остале српске светиње записивали су своје утиске и „делили“ своја духовна укрепљења са читаоцима Листа.

О равноапостолном Светом Сави српском годинама је излазио посебан број, који је представио читаоцима велико дело првог српског просветитеља, архиепископа, дипломате.., као и бројна сочињенија, народна и уметничка у част његову. Овај број редовно је дељен после Светосавске академије у Крушевачком позоришту. Наредни број доносио би светосавску беседу произнету на академији од стране неког од познатих српских савремених духовника.

Српски и крушевачки јубилеји нашли су место на страницама Листа: осам векова Хиландара, два века Првог српског устанка, сто година споменика косовским јунацима, сто година цркве Свети Ђорђе, шест векова од упокојења кнегиње Милице, и други.

 Посебним радосним речима бележена је градња нових храмова у крушевачком крају: радовали смо се сви расту Покрова Пресвете Богородице на Расини, цркве Васкрсење Господње на Новом гробљу, болничког параклиса, потом и болничке цркве Свети бесребреници Козма и Дамјан, и многих других, из околних места.

Штампани су прилози из летописа Лазарице, од зидања до данашњих дана (сведочанства путописаца за турског земана, ослобођење, освештање и отварање за свештенослужење, прослава петстогодишњице косовског боја 1889, рестаурације, неуспелих и оне успеле, од 1904. до 1908. године; историја црквених звона. Бележени су најновији радови, постављање нових крстова на Цркви и новог полијелеја у цркви, септембра 2011).

Штампали смо део драгоцених аката која се чувају у архиви Лазарице: преписка Јустина ћелијског и свештеника Лазарице Живана Савића, сачуване беседе и друге записе лазаричких свештенослужитеља.

Православни споменар су чиниле приче за сећања на живот и дело упокојених свештеника града Крушевца и монаха из околних манастира.

            Свети лекари је серијал чланака, из пера др Д. Мраковић, професионалног лекара, о помоћи Богомајке и светих лекара, са навођењем коме се и за шта молимо, за које потребе се чита Псалтир, сваки псалам понаособ.

            Богу многи певају, одувек. Духовна поезија је нашла места на страницама Листа, а из пера познатих црквених, светских и српских песника, као и читалаца Листа. Неговали смо саборност, у простору и временима.

            Редовно је писано о црквеној библиотеци, даване су и препоруке за читање појединих књига. Представљане су књиге стваралаца из Крушевца и околине, примерене садржине (протосинђела хаџи Никодима Ђуракова, архимандрита Алексеја, игумана манастира Свети Лука из Бошњана, протојереја-ставрофора Љубивоја Радовића, оца Драгића Илића, хаџи Братислава Николића, Јелене Протић-Петронијевић, Љубице Петковић, Љиљане Ђаковић,…)

            У појмовнику читаоци су могли да нађу објашњене црквене термине, да нам постану блиски предмети и појмови везани за веру и богослужења.

            Црквени хор „Свети кнез Лазар“ имао је стално место у листу, због учешћа на важним скуповима, због јубилеја и награда које је доносио са бројних манифестација у Србији и шире.

Младима је даван простор, објављивани су награђивани радови на традиционалном литерарном конкурсу о Светом Сави, а који је расписивала Народна библиотека Крушевац. Објављивани су прилози ученика основних школа, полазника веронауке, и литерарни и ликовни…….. Више божићних и васкршњих бројева украшено је, на задњем коричном листу, ликовним радовима најмлађих, предшколске деце.

Ослушкивао се и глас читалаца Листа, објављивана су њихова писма, приче из живота о „сусретању“ са светима  и Богом – а што је био мотив да се „закуца“ на црквене двери и тамо остане. Православне приче су биле из више пера старијих и савремених сведока, познатих писаца и наших читалаца.

Редакцији су често стизала писма подршке.

Само покаткад су именоване негативне појаве у окружењу, крајње опрезно. Више се писало о томе како треба да се влада један православац, шта да мисли и чини како би напредовао на свом личном трудном путу и помагао ближњима – свако према даном дару. Дефинисано је оно што је добро и узносеће, а када се то зна, онда није тешко препознати оно што ремети мир човеков и одвраћа га од спасоносног пута ка Богу. Писало се да се укрепи у истини о Љубави Божјој према палом човеку и бескрајном стрпљењу да се овај прене и крене натраг, у Очево окриље. Дакле, само исцељујућа љубав, никако смућујуће и погубне сумње и недоумице.

Месечник цркве Лазарице, тако, био је дело љубави и вере у једном времену када је то било неопходно. Пошло се у сусрет потреби човековој за осмишљавањем свог живљења, за сазнањима неопходним у практиковању вере, духовном расту, трудном и трновитом. Са руком пруженом према другом човеку, а свих заједно – ка нашим свештеницима, ка светима и Богу Самом. Вазда чудесном личношћу и светаштвом Кнежевим укрепљивани и вођени, вазда Светим Деспотом Стефаном опомињани и утврђивани  а материнском руком Кнегиње Милице, у монаштву Евгеније (Ефросиније) вођени. То укрепљење свима је било сасвим реално.

Начин писања био је једноставан, разумљив особи сваког образовног нивоа.

Негована је тематска концепција, према празницима о којима је излазио: Божић је значио и теме везане за породицу, брачне односе, васпитање деце; Видовдана, вршена је мала верско-национална смотра, о Великој и Малој Госпојини и Светој Петки су на више страна осветљаване теме служења жене – и кроз историју и у савремено доба, и светитељки и обичних жена. О Аранђеловдану – труд је улаган да се што више постане свесно улоге и присуства светих бестелесних сила у нашем живљењу, наших невидљивих пријатеља, од којих смо само мало мањи, по јеванђелском сведочењу.

Лист је излазио од 4 до 12 пута годишње, испрва месечно, потом девет пута годишње, завршио са четири, о: Божићу, Васкрсу, Видовдану и Малој Госпојини.

Број страна од 8 нарастао је до 32. Прва три броја изашла су у формату осмине, даље у формату четвртине. Илустрован је а само коричне стране су у боји.

Изашло је 132 броја у 104 свеске[4], у тиражу од по 1000 примерака, што значи да је штампано преко сто хиљада свезака. Братство цркве Лазарице, доследно спроводећи првобитну замисао,  Лист је поклањало верницима. Од 2001, Лист је упућиван и на више десетина адреса цркава и манастира из Србије, у библиотеке Расинског округа, у Народну библиотеку Србије, у Северну и Јужну Америку, Енглеску, Француску, Аустралију, Хрватску, Републику Српску, у Хиландар.

Први бројеви штампани у штампарији Симић, па у Агени и Милирекс, штампаријама из Београда, а у погону Весић у Крушевцу.

После трећег броја формат је четврти. Насловну страну првих бројева решио је архитекта Предраг Вертовшек.

По одлуци свештенства Лазарице лист се бесплатно дели верном народу.

Постојала је повратна информација, много је сведока томе – ово дело љубави и вере оставило је трага у својој средини. Формирао се око Православне вере и живота сабор једномислећих људи, на правом путу, уплашених и ободрених, палих па усталих, у достоинству хришћанина, светосаваца и светолазареваца. Можда је све понекад било и невешто исказано – то је свој додир са Богом промуцала пробуђена душа, па затечена величајношћу сусрета, није умела најбоље да се изрази. А хтела је да подели радост са ближњима. Разумели су се међу собом сви. Ова прича је заокружена, и личи на богомољачку, нововремску. Усуђујемо се рећи, иако судионици у њему, да је била част свакоме ко је уложио макар и једну реченицу као допринос постојању Листа.

Стога и читаоци и делатници на овом делу – свој Лист, чедо љубави нелицемерне, без стида предали су Крушевачкој, и кнез Лазаревој, Епархији, у свој радости због њеног оснивања, лета Господњег 2011. Предали су лепту Љубави и оданости у Христу Богу, коме нека је неизмерна хвала и слава навек.


 


Hit Counter provided by laptop reviews