Житије св.Кнеза

Лазар Хребељановић рођен је око 1329. године уграду Прилепцу,код Новог Брда,кнез Лазар је васпитан на двору цара Душана,на коме је и његов отац Прибац Хребељан био царев логотет (канцелар). За оно време кнез Лазар је стекао високо образовање и цар Душан га је именовао за свог ставилца (чувара печата).

Свог верног дворанина цар Душан је око 1353. године оженио својом рођаком Милицом,кћерком кнеза Вратка,угледног војсковође пореклом из споредне лозе Немањића, од потомства Вукова, најстаријег Немањиног сина.

Када му је цар Урош подарио титулу кнеза и дао му на управу Поморавље, није познато. Могло би то бити 1366. године када се Вукашин прогласио краљем. Ово је тим вероватније што од ове године готово и нема помена о иоле значајнијем уделу цара Уроша у управљању државом. У прилог ове трвдње је и податак о односу кнеза Лазара према Николи Алтомановићу од кога је самоиницијативно извојевао управу над градом и рудником Рудник.

Када је убрзо после Маричке битке умро цар Урош, кнез Лазар је био најмоћнији велможа на територији негдашњег српског царства.

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. “Страх… невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе…”

Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе.

Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу,господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, “господара всом Зети и поморју“, а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској.

Удадбама,успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић.

 

Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања,те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов “господин “. “Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук “, забележио је непознати летописац 1387. године, “када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје “.

Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка,1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића.

Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи.Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета(монашко име царице Јелене), и Јефимија.

Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.

Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много млађи.

 

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Мада поражени у Босни Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

“Пођимо, браћо и чеда“ , – обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, “пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности , пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћ у и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу “. Битка се одиграла 28. јуна 1389. године на пољу Косову.

У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. “Међу војницима “ , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, “који су се борили пред војском беше неко веома благородни(“Милош “-забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време,устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач

у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање.Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена,а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт.Ова битка била је године 6897.месеца јунија 15.дан.А тада,тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио… “.

На Косову пољу: “мученик Христов постаде велики кнез Лазар ” (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: “Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје ”. Јн 15;13.

 

Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје -цар- и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије. Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1391/1392. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу.Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост – мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата,године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд. Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку о преношењу моштију Св.Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о Шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то на начин излагања моштију на путу кроз велики број српских градова и манастира.

Осењује их тако Светитељ благодаћу Господњом: “Јер се основа поштовања светих налази у Христу Богочовеку, који је зато постао човек да прослави човека, и то тело му и душу”. (Архимандрит Јустин Поповић: Тајне вере и живта,Крњево,1985.Стр 161) Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот из Београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења ћивот са моштима Светога преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија пренесен је у Раваницу. Тако је њихово благодатно присуство надкрилило молитвеним облаком славе Божије велики део Србије и стотине хиљада Срба.Дочек у Крушевцу био је величанствен, верни су се тискали да би целивали мошти оснивача свог града – домаћина који се вратио кући. Са страхом и трепетом реке верног народа уливале су се у Лазарицу осећајући да је у њој извор воде живе. Отада и свештенство и верни народ прижељкује и сања исту пунину. Требало је пробудити се из дугог сна, схватити да је духовни и морални преображај кроз искрено покајање једини пут који води остварењу сна. Благодати ове кратке домаћинове посете осетиле су се: црква Лазарица добија место које јој припада.Припреме су почеле да домаћин не би нашао чељад неспремну.

Предочене идеје осмислио је архитекта Горан Тодоровић а прекрасни кивот израдио је Ђорђе Јовановић из Београда. Тим даром председник ЦО (од 2001.год.) Зоран Николић уписао је себе крупним словима у летопис Лазарице. Сваки елемент кивота указује на детаље кнежево – дворске цркве а својом лепотом сведочи љубав и поштовање према Кнезу самом.Видовдана 2002. мноштво верника сакупљених на Светој Божанственој Литургији са својим пастирима и духовницима, после Службе, у свечаној Литији кренуло је у сусретање Светоме Кнезу.Мноштво се тиска око споменика косовским јунацима, на лицима радост јер баш ове генерације дочекују испуњење сна дугог 613 година.Војници касарне “Цар Лазар ” преузимају кивот са моштима и носе га у Његову и нашу светињу уз звонки зов и објављивање свему свету звона лазаричких ове велике вести.

 

 

Домаћин се вратио!

Чељад прилази, у страху Божијем и с дубоким поштовањем целива и добија благослов.

Поштовање светих моштију (напоредо са иконама) заснива се на вери у посебну везу Духа Светога са телесним остацима светитељевим. Ограничена моћ смрти над Светима, који своје тело у потпуности не напуштају, него су на особит начин духовно присутни у својим моштима, чак и у ниховој најмајушнијој честици” (Сергрј Булгаков).

Тако се Св. Великомученик Кнез Лазар каже овде и сада, сваком поклонику,

будући молитвеник и покровитељ на небесима и отуда као живи и делатни члан војујуће земаљске Цркве, своје Лазарице и својих потомака. Тако је и наш самолитвеник, пријатељ и помпћник у нашем служењу Христу и нашем општењу с њим.

Мошти Св. Лазара сведоче, опомињу, милују, храбре и чудотворе у Светој Лазарици.

Дођите и видите да је уистину диван Бог у светима својим, и уверите се да је Св. Кнез својима дошао и да своји примили.


Hit Counter provided by laptop reviews