Библиотека цркве Лазарице

Љубица Петковић

библиотекар саветник

Народна библиотека Крушевац

 

 

МОЛИТЕ СЕ, БРАТИО, О МЕНИ ГРЕШНОМ!

 

Записи на богослужбеним књигама

цркве Лазарице у Крушевцу

 

Увод

Запис је кратка белешка писана на белинама старих рукописа или штампаних књига. Најстарији сачувани српски записи налазе се на Мирослављевом јеванђељу, насталом у 12. веку. У даљем времену записи постају све чешћи и многобројнији и тада више представљају начин бележења значајних догађаја и појава. После пада српских средњовековних држава овакве белешке постају врло честе. Њихови аутори оставили су врло жива сведочанства и о својој личној ситуацији, и општим приликама или важним војним и политичким догађајима.  

Истицане су књижевне врлине тих написа, од којих су многи „писци“ били врсни стилисти. А, с обзиром на вишевековно ропство нашег народа, без претеривања се може рећи да корпус записа и натписа представља један од стубова на којима је почивао развој наше историографије.

Тај начин комуникације са потомством траје до данашњих дана.

Током сређивања фонда библиотеке цркве Лазарице, од 2000. године надаље, уочено је више бележака на богослужбеним књигама, насталих у 19. и 20 веку. Својим разнородним садржајем привлаче пажњу и завређују да буду записане и описане. Може се уочити неколико група записа, те су и у овом раду, прегледности ради, разврстани на оне: које је остављао виши црквени клир, свештенство, које се тичу важних историјских момената српског народа или неуобичајених временских прилика. Има их са дозом хумора, има вапајних, као и молитвених.

 

Богослужбене белешке

            По природи места где се књиге налазе, најпре се издвајају оне које се односе на ток црквених служби и њихово појашњавање. На више књига забележена су појашњења заглавља појединих молитви; на Триоду[2] више белешки; на Требнику[3] на унутрашњој страни коричног листа Тропар и Кондак Св. Јовану Претечи; на прелиминарној страни Тропар Архиђакону Стефану (првобитном црквеном патрону); на Часослову: Тропар и Кондак Храма (Рођењу Пресвете Богородице, другом патрону Цркве).

 

Виши црквени клир

По важности следе белешке о посетама црквених великодостојника цркви Лазарици и служењима светих архијерејских литургија, а које су они остављали на  Јенађељу, где само они и могу да оставе било какву белешку. Најпре наводимо патријархе српске: Господин Герман, Господин Павле и Господин Иринеј; потом васељенског кир Вартоломеј I и више митрополита и епископа, српских, руских, румунских и грчких. Разлог да се бележе или потпишу остали свештенослужитељи (свештеници, ђакони, чтеци) био је саслуживање на литургијама које су служили припадници вишег клира. Белешке наведимо хронолошким редом:

1) Посетили Лазарицу 7. 6. 1965. г. +Патријарх српски Герман; на грчком: +митрополит Кипра Варнава,     Епископ браничевски Хризостом; +Епископ шабачко-ваљевски Јован;

2) Посетили Лазарицу 15/2-11-1965 + патријарх српски Герман; Митрополит црногорско-приморски Данило; епископ славонски Емилијан;

3)  У пролазу свратио сам да видим Лазарицу и да се помолим Богу и св. цару Лазару 18/9-1965. године, Епископ сремски Макарије;

4) Посетили цркву Лазарицу 23/10-Х-1977.г. + П Герман; епископ славонски +Емилијан; Епископ бањалучки +Aндреј; архиепископ атински Серафим, Митрополит Кипра (нечитко), Митрополит Патре Никодим и Епископ жички Василије;

5) Дана 11. 8. 1993. год. град Крушевац је посетио Његова Светост васељенски Патријарх кир Вартоломеј I са Патријархом Српским Господином Павлом и тиме учинио велику част граду Цара Лазара, + Еп. нишки Иринеј, +Еп. тетовски Јован;

6) 2. мај 2000. г. посетисмо овај свети и древни храм, задужбину славног цара Лазара са ученицима 5. разреда Богословије „Св. Три Јерарха“ у Србињу (Фоча) и поклонисмо се његовим светињама а благословом Његовог Преосвештенства Г. Иринеја Епископа нишког. Благодарни остају ученици овом храму, в.д. ректор, митрополит дабро-босански Николај;

7) Посети цркву Лазарицу епископ бачки Иринеј, 23. 2. 1995;

8) 18. 2. 1997. присуствовао на акатисту у овој нашој великој светињи епископ врањски Пахомије;

9) Благословом Епископа нишког Г. Иринеја  молитвама увек ми драгих отаца Љубивоја, Драгог и Рада, доведох групу верника из моје епархије (западноамеричке) да се поклоне светолазаревској Лазарици 10. 9. 1997. – епископ западноамерички Јован;

10)  По благослову Епископа нишког Иринеја, на Велики Уторак био сам са народом Божјим Цркве у Крушевцу за време св. тајне јелеосвећења. Хвала Господу – 14. 4. 1998. епископ браничевски Игњатије;

11) 9.6. 1998.г. посетио цркву Лазарицу Епископ Горњокарловачки Никанор;

12) Патријарх српски Павле, с благословом, 13. септембра 1998, Епископ Иринеј и Митрополит Јерисоса, Свете Горе и Ардамерије Никодим;

13) Константин, епископ тихвински, ректор Лењинградске Духовне академије и Евгениј епископ веријски, ректор Московске духовне академије, 29. 1. 2000;

 14) 8. 5. 2000. г. по први пут у историји цркве Лазарице би одслужена св. литургија апостола и јеванђелиста Марка. Свету Божанску литургију одслужише: отац Љубивоје Радовић, протојереј, старешина; Драги Вешковац, јереј; Ненад Радосављевић, свештеник; ђакон Ивица Пауновић и чтец Ненад Весић (приредио са грчког);

 15) Уочи Митровдана 2003. Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије;

16) Лета Господњег 2004. одслужисмо Свету литургију на Видовдан са Епископом турн-северинским, његовим преосвештенством Господином Никодимом, са свештенством и благочестивим народом града Крушевца. Епископ Иринеј + Никодим, Епископ северински и стрихински;

17) На дан Светог Саве 27.1.2006. године на позив братије свештенства цркве Лазарице, служио сам Свету Литургију и поклонио се на ову древну светињу Епископ Марко дремвицки и местобљуститељ битољски – Православна Охридска Архиепископија;

18) У недјељу уочи Видовдана, 25. јуна љета Господњег 2006. донијет дио моштију преподобне Јелене Балшић, ћерке Великомученика косовског Лазара и предадосмо их Пр. Еп. нишком Г. Иринеју за храм Лазарицу, на благослов граду у коме се родила. Митрополит црногорски Амфилохије + Епископ нишки Иринеј.

19) У суботу 22/5 јула 2008.г., по Видовдану поклонисмо се имену Божјем у Цркви Лазарици и одржасмо помен на читлучком гробљу косовском страдалнику Ђорђу Мартиновићу; његово понижење и рана у основи је данашњег понижења и незацијељене косовске ране. Митрополит црногорскоприморски Амфилохије;

20) Богослужисмо у цркви Лазарици у Крушевцу на Видовдан, по први пут у своме животу. Због тога смо захвални Богу, Св. Кнезу Лазару, Њ.Св. Патријарху Иринеју и старешини и свештенству овог храма. На Видовдан 2010. + Еп жички Хризостом.

С обзиром на недостатак летописа цркве из тог периода, то ове белешке имају ту улогу.

Као битни догађаји за Цркву на богослужбеним књигама су записивана упокојења патријараха српских. На Минеју за март (1868) пише: На данашњи дан 24. 4. 1950. год. у 6,25 ч. упокојио се Патријарх српски Гаврило. Забележено је на још једном листу: У 6,25, 24. IV (7/V) 1950, упокојио се Патријарх српски Гаврило.

На Минеју за јул, (1868) једна белешка извештава: 1937. 11. јула у 12 с и 2 м умро је Патријарх Варнава; а друга: 1958. 4. јуна умро Патријарх Викентије.

 

Свештенослужитељи

              На другим богослужбеним књигама потписивали су се и свештенослужитељи: На Триоду цветном (Москва, 1837) ђакони Лазарице: године 1902 – Поповић (име нечитко); Духови 1936 – Живан Савић, 1953 – Милан Обрадовић; на Окториху, (1833): Ж. Д. Савић, 1958; Поп Жика, 1955; певао ипођакон Пера, 1955; Јолић, Прота; на Минеју за фебруар (Москва, 1868)- протојереј ставрофор,   27. II 1964; на Минеју за април, на задњој прелиминарији 27/IV-1904. М.Ст. Цветковић, ђакон крушевачке цркве; на Минеју за август, (Москва, 1868): Прочтеј чтеније Арх. Иларион Весић (ден 24.) , (пре 1906, које се године упокојио, прим. аутора), М. Јолић, 1978; Оде Живан у Јоање после херувимске 1970. уторак. – Минеј за јун; Рад. Марић 14/1. 12. 1984; 1903/4 – М. Ст. Цветковић, ђакон цркве  „Цара Лазара“.

На Октоиху ( 1872) на прелиминарији М. Ст. Цветковић; „Служио за певницом 13. 7. 89. пенз. свештеник Животије Ванић, читао Апостол и Антифон“.

На више књига потписивали су се и чтеци. На најстаријем  Апостолу  који је сачуван у Лазарици, оставили су своје потписе, почев од 1884. године, укупно 40 ученика чтеца, неки су забележили да су похађали Гимназију, као и разред, а и празник и годину када су читали Апостол. Има их који су свој потпис поновили на више страница.

            Такође, свештенослужитељи су остављали записе о кретању у служби: рукополагањима, одликовањима, пензионисању.

На Триоду цветном (Москва, 1837) „Мих. М. Тасић, свешт. од 1945. јан“;  

На Србљаку: дана 24. септ, по старом календару: „На овај дан произведени у чин протојереја Радован Савић, Миладин Обрадовић, Жика Стојановић и Миодраг Јолић у Мачковцу, 1973“;

На Минеју за јул, (Москва, 1868) „Протојереј ставрофор Михаило Тасић 1968. данашњим даном (на празник св. Марије Магдалене) “;  „На данашњи дан (14. 07. 1997.) о Мирослав Миленковић произведен у чин протонамесника са ношењем надбедреника“. На Минеју за август, (Москва, 1868) „Крста Новаковић свећеник ове цркве од 1863. год. “

Нешто шири описи налазе се на Триоду цветном (1863): „На дан 29.5.1946. освећена црква у Шанцу од Њ.П.Е.Н.Г. др Јована…прота Храна отишао у Брус братанцу на свадбу, поп Кола на освештање цркве, служио поп Влајко, за певницом поп Мика и Пера Вељковић.“

На Србљаку, (1861): „На Светог Јована: за певницом били М. Тасић и Тома Симић а отац Живан оде у Јоање (Макрешанско), 1950“;„1964. служио Вукосав Милосављевић, свешт. за певницом прота ставрофор Михаило Тасић и „Авакум“, јереји Живан и Влајко одоше у Јовање.“

На Минеју за децембар (пре 1855): „31.12.1989. прота Мија Јолић оставио парохију и повукао се кући.“

Било је и личног односа према догађањима. Са критичким освртом, хумористичком, или каквом другом опаском, бележили су сабраћа једни о другима:

На  Триоду цветном, (1863) исказан је протест против одлука црквених власти: „Данас 27/14. маја 1984. год певао на Св. Литургији јереј Животије Ванић из Јасике, (тренутно безразложно распопљен) “.

На  Минеју за август, (1868) записана је шала на рачун сабрата: „Поп Мика и ипођакон Пера-Ћутук, 1952. год“; као и на Минеју за октобар, (1868): „Недеља, Влајко отишао на рођендан, служио игуман Живан, певао ђакон и по Петар; „Савић Живан архим“на Минеју за октобар (1868). Прота Живан назван је игуманом и архимандритом, што он никако није могао бити.

На Октоиху (1872): „Молите се братио о мени грешном, протојереја-ставрофора Михаила Тасића, 3. 11. 1968.“

 

Из историје српског народа

Битни догађаји из историје српског народа побудили су свештенство да о њима запишу понешто на богослужбеним књигама. Понешто само летописно, а понегде учествујући у осуђивању насиља над појединцима. После Првог светског рата, на више места и на више богослужбених књига остало је забележено згражавање над суровошћу другог православног народа над свештенослужитељима исте вере, овде Бугара над негдашњим лазаричким ђаконом Миланом Цветковићем. Саосећање и бол због страдања сабрата избија из сваке речи. На Минеју за април, (1868), на 115 листу пише: Милан Ст. Цветковић, 24. 4. 1904. год ђакон цркве “Цара Лазара” убијен од зверова Бугара 1916. год. у Врању; а на Минеју за август, (1868): М. Ст. Цветковић, ђакон цркве Цара Лазара – “Врањанац” као свештеник грозно убијен од Бугара 1916. године; а на другом месту : ђакон Цветковић зверски убијен од проклетих Бугара.”

Као кључни догађаји забележени су почетак и крај Другог светског рата:

На Триоду (1835)[9], уз текст јутарњег богослужења на Цвети, на горњој маргини забележено је: „1941. г. на Цвети служба служена а непријатељски немачки авиони летели и бацали бомбе” и на спољној маргини:  „Литургију служио прота Храна Поповић а певао ђакон Живан Савић“; 

На страни 451. исте књиге забележено је: „1941 на Цвети, по подне у 6,30 сати уђоше Немци у Крушевац и осташе до 14/1. октобра 1944. године.“

Особиту пажњу завређивало је доношење моштију кнеза Лазара, године 1989, о шестотој годишњици Косовског боја: На Минеју за август пише:  „Испред моштију (19. 8. 1989.) св. Цара Лазара служимо вечерње протојереји Раде Марић, Мијодраг Јолић и протон. Љубиша Јовановић;

 Мошти св. цара Лазара бише в храму сему Лазарици од 23.7.1989. г. до дне 26. 8. 1989. г. (по нов. кален.) одакле торжествено беху испраћене в ман. Манасију. Многи риданија сотвориша јер им би празно без светога, хроничар Љу(биша) Јовановић, протонам”.

У духовној вези са Светим Кнезом и Косовским бојем, овде освећеним, јесте запис на задњем коричном листу Осмогласника (из 1833):

 

„ОСВЕЋЕНО КОСОВО

Ова песма је настала после 1912. године када је србијанска војска на Куманову скршила турску силу и под вођством краља Петра 1-ог победоносца освојила и ушла у Косово Поље:

1

Српска се труба с Косова чује

          Србина сваког да обрадује (два пута)

II

Трубите јаче, силније, боље

Српско је опет Косово поље(2)

III

Трубите свуда где Срби живе

да Срби више нигде не цвиле(2)

IV

Српски јунаци сунце вам сину

осветисте се дин-душманину(2)

V

Осветили сте цара Лазара

Све Југовиће, Богдана Стара (2)

VI

Милана, Иву, Милоша лава

Српство Вам кличе слава и хвала(2)

 

            На народни напев као причасно певао на св. Литургији у овом св. храму „Цара Лазара“ на дан Успенија Пресв. Богородице 1988. г. протојереј Лазар Арсикин пензионер из Панчева, ул. Дим. Туцовића, бр. 2. а бивши парох црепајски а родом из села Ђале на граници Мађарске.“

 

Временске неприлике

Када су биле баш неуобичајене временске прилике то је, такође, записивано на књигама.

На Минеју за јун (пре 1855), на горњој маргини службе за тај дан: „4. јула (21.јуна) 1965. г. у 4 часа по подне било је страшно невреме. Падао је град праћен јаком олујом у тежини од 30 грама тако да је уништио сав берићет, тако да није остало ништа“ и на доњој маргини: „цреп са куће је до последњег разбијен, стакла на прозорима су сва полупана. Пустош коју нико не памти. Цела околина Крушевца је остала без хране и воћа“;

 На Минеју за новембар (пре 1855): 1)- „28.11.1915. врло лепо време“ ;

2) „29.11.1915. црква пуна света, време ванредно, директор В. Сер. Неготинац.“

На Минеју за децембар (пре 1855) :  „На Св. Николу  19/6. 12. 56. г. топло и лепо време“;

На Србљаку (1861) – „14. дан јан. 1942. год. мраз на неколико дана више од 30 степени испод нуле, прота Храна.“

 

Белешке на посланицама

Вредне белешке се налазе и на посланицама вишег црквеног клира – да се прочитају верном народу о одређеном празнику. Најстарија је из 1901, када стиже

„реч пастирска“ од епископа нишког Никанора, са поруком: „Свему богољубивом клиру, пастирима и пастви Богохраниме Епархије нишке, нека Господ благослови и увелича венац лета Господња“. Свештеник Спасоје Томић дописао је да ју је он читао верницима. Исти Епископ упућује:  „Реч коју је говорио Преосвећени Епископ г. Никанор у Саборној цркви, по повратку с пута из Дубровника. –  Б. М, б. г. (б. и.) (носи белешку – датум завођења ЛБр. 24, 18. 2. 1906, и белешку: „после трогодишњег напада“).

            На васкршњој, године 1903 крушевачки прота пише:  „Да се прочита народу на Ускрс у цркви по св. Литургији и да се чува у црквеној Књижници.“

Када је хиротонисан нови епископ нишки, Доментијан, обраћа се народу првом посланицом, године 1911, с напоменом: „Да се прочита на Спасовдан у цркви цара Лазара. Говорио јереј Сп. Томић. “

 Откако је Српској патријаршији враћено достоинство, 1920. године, патријарси се пастви обраћају посланицама, а први је био Његова светост Г. Димитрије. На свакој стоји напомена архијерејског намесника: „Белешка: Старешини цркве цара Лазара, нека један од г.г. свештеника прочита ову посланицу народу у цркви, на први дан Божића а десет раздајте добрим хришћанима, Прота В. Савић.“ Исто и о Васкрсу.

 

Дародавци

На више књига потписали су се, са понеком поруком, и дародавци књига.

Први забележени дародавац био је први старешина ослобођеног Крушевца, Стојан Симић:  „Рад будући снабдети крушевачку цркву са потребним и редовним књигама црквеним“, наручио је из Русије 25 богослужбених књига и преко тадашњег Митрополита српског, Господина Петра (Јовановића), послао у Крушевац, године 1840.

Многи су разлози којима су се дародавци руководили. На понекој књизи пише само име приложника, понегде је написана молитва за упокојене чланове породице, понегде за здравље живих, а данас има и оних који не желе да напишу ни име ни своје побуде, нити жеље. Бог све зна, кажу. Над свима се, духом својим, вије белешка са једне богослужбене књиге: Молите се, братио, о мене грешном!

            Поједине књиге су свештеници Лазарице поклањали својој цркви, па су то и записали. На књизи Последованије усопших на сјатују Пасху пише: „Књига Аксентија Протића, протојереја, 5. новембра 1885. год“.

На насловној страни књиге Михаила, митрополита српског: Православни проповедник пише: Спасоје Томић, свештеник; стоји печат његовог сина Момчила;  на прелиминарији пише: „Ова књига припада Момчилу Сп. Томићу, ученику Богослов. Св. Сава.“

            На коричном листу књиге Трифуновић Никола: Сродничке степенице у законом браку: „Узех на ХIII свешт. Скупштини 21.VIII (1)902. г. Београд“ – Хран. Поповић, парох бруски, од 1920 лазарички.

У Великом зборнику, (м.м:б.г.) на прелиминарији стоји печат и потпис – „Станоје Урошевић, богослов III год. Призрен, шк.1936/37“.

Читаво коло минеја, које је и данас у употреби,  поклоњено је, од разних дародаваца, у периоду од 1983. до 1987. На сваком минеју пише: Забележио старешина цркве протојереј Рад. О. Марић. Први дародавац је он сам, као да овим речима вели осталима – за мном. Белешке заслужују да их забележимо.

За јануар. Цркви св. Цара Лазара: за здравље своје унучади: Ане и Александра Ж. Милановића и Александре и Радомира М. Марића, прилаже прота Радомир О. Марић. 21. марта 1985. год.

За фебруар. За покој душе Светозара Дачића „Камбане“ ову књигу прилажу цркви св. Цара Лазара супруга Љубица са ћеркама Драгицом и Добрилом. 1985. 

За март. За покој душе свога мужа Ратибора – Лалета Жукића – ову књигу поклања цркви св. Цара Лазара – супруга Јулијана Жукић, на Ваведење 1984. год.

За април. За покој душе свога деде Стојана Стојиљковића из Српског Милетића, поклања цркви св. Цара Лазара унука Милка М. Милосављевић, на Видов-дан 1984.г.

За мај. За покој душе свога унука Драгана Д. Богићевића, прилажу цркви св. Цара Лазара ову књигу Божидар и Олга Богићевић из Дворана.

За јун. За покој душе Светозара Дачића „Камбане“, цркви св. Цара Лазара прилаже кћи Добрила.

За јул. За своје здравље – цркви Лазарици прилаже Лидија Гмизовић, из Крушевца. На дан Рођења Пресв. Богородице 1987. год.

За август: За здравље свога пароха проте Радомира О. Марића – цркви Лазарици прилаже Десанка Стефановић-Столић, из Крушевца, 15. августа 1987.

            За септембар. За здравље своје и својих ову књигу – Минеј за месец септембар цркви св. Цара Лазара – древној Лазарици, поклања г-ђа Десанка Стефановић – Столић. На дан Св. Николе 1983. год.

За октобар. За покој душе бабе Савке, оца Михајла, мајке Цвете и брата Спасоја Стефановића из Шапца, цркви Лазарици ову књигу поклања г-ђа Десанка Стефановић-Столић. О Васкрсу 1984. год.

За новембар. За покој душе своје мајке Живке (Драгомира) Стојиљковића из Крушевца, поклања цркви св. Цара Лазара, ћерка Милка М. Милосављевић. На Видов-дан 1984. г.

У новије време записано је – „25.05.2004, На дан венчања, Цркви Лазарици на поклон од Николе и Јулијане Здравковић из Читлука“ – Посни триод. Света Велика Седмица – страсна.

Необично је што постоји записано и једно женско име, на Минеју за август (1868): „Милица К. Ракићева, свршени матурант 8. 8. 1907. год.“ Потпис сестре Милице делује необично, а и храбро.

Најзад, на богослужбеним књигама забележено је и време њиховог прекоричавања, јер су се од дуге употребе хабале:  Пасхалија је коричена 1960, а дао је да се  прекоричи старешина Михаило Тасић, и записао на прелиминарној страни. Тада су коричене и неке друге књиге  а Јеванђеље, штампано 1836, коричено је 1882, затим 1898,  даље 1964. и 2010. године.

 

Резиме

Највише забелешки остављено је на Апостолу, књизи која је највише и употребљавана, потом на минејима, како се шта ког месеца догађало, као и на Светом јеванђељу из 1836. године, које је, од свих књига, најдуже било у употреби.

Укупна атмосфера коју побуђују ови прочитани записи садржи хришћанску топлину, искреност и узајамност, кроз време и простор. Забелешке су оставили:

-Верски поглавари, достојанствени у свом чину, задивљени Лазарицом, благодарни за указану милост да је посете и служе у њој;

– Свештеници, одговорни према служби коју обављају, чак и онда када, као на Цвети, 6. априла 1941, немачки авиони надлећу и бомбардују Крушевац а они служе Литургију; или повређени одлукама црквених судова исповедају своје незадовољство на страницама књиге;

– Они који су почаствовани стајњем поред Кнежевих моштију, и они који доносе и примају мошти преподобне Јелене Балшић;

– Усхићени чињеницом, да су, из даљих крајева земље будући, посетили кнез Лазареву светињу, узнели хвалу Господу тамо где и свети Кнез;

-Молиоци за своје ближње, живе и упокојене; млади, захвални јер су се срели и венчали управо на овом месту; 

– Ту су и свештеничке пошалице са благом жаоком упућене сабраћи;

-Дародавци у радости давања, јер су своју „лепту“ даривали ближњима, да им буде на корист и спасење;

– Саосећајни са страдањима ближњих – и од непријатеља, и од временских неприлика, када су од олује и града оштећени домови, а усеви уништени; који исказују своје родољубље, као прота црепајски, са границе Србије и Мађарске, са песмом и љубављу ка родној груди и српству; они који ридају над незацељеном раном косовском и њеним страдалницима (Ђорђе Мартиновић);

– Несташни ђаци-чтеци, који су се, ето, усудили да се потпишу на књигама из којих су читали на Служби;

Промичу тако пред нама са овим записима: патријарси, митрополити, епископи, ректори богословија, свештеници, чтеци, верни народ Божји, стари и млади, сви Бога славећи, Кнезу се и Лазарици дивећи и пошту им одајући.           

И места промичу, из којих намерници притичу на свето тле лазаричко, као у епицентар: Епархија нишка, Шумадијска, Жичка, Браничевска, Горњокарловачка, Западноамеричка, Митрополија црногорско-приморска, Охридска, Војводина, Грчка, Цариград, Света Гора, Москва, Петроград, Турн-Северин, све са првоначалницима својим. И народом верним. А ми који читамо ове редове са њима смо.

И – збор је то вредан хвале и помена, коме позлату даје место – кнез Лазарева дворска црква, у новије време названа Лазарица. Забележене и описане белешке на богослужбеним књигама и архијерејским посланицама у маломе допуњују укупна сазнања о животу Цркве, места ходочашћа бројних Срба из свих крајева света. Увећавајући молитвени сабор око великомученика косовског кнеза Лазара. И обујмљујући ближњег хришћанским загрљајем и молбом:

„Молите се братио о мени грешном!“

           



 


Hit Counter provided by laptop reviews