Историја

О подизању цркве Св. Стефана у Крушевцу, познатије под именом Лазарица, говори Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића. Каснији српски родослови не пружају ништа ново и непознато у односу на овај за сада једини аутентичан извор о подизању Лазарице. Јасно је да се грађење цркве непосредно везује за подизање престонице и да је кнез Лазар, као ктитор, посвећује архиђакону Стефану, иначе патрону династије Немањића, а у славу свога прворођеног сина Стефана, наследника престола. Саграђена у језгру крушевачког великог града, Лазарица припада групи придворних , односно престоних цркава. Њену намену дворске цркве потврдила су и археолошка истраживања, јер нису откривени никакви трагови њој савремених пратећих објеката неопходних за живот монаха. Раскошни облици и складни облици архитектуре Лазарице, богатство полихромије фасада и врсна израда пластичног украса допринели су да већ савременици атрибутом “најкраснија “ изрекну суд о њеној лепоти.

Од коначног пада Крушевца под турску власт, 1455. године, све до првих деценија XVIII века, оскудни историјски извори не допуштају да пратимо догађаје везане зе Лазарицу. У описима Крушевца које су из тог времена оставили путописци налазимо само упутна казивања о постојању “лепе цркве“. Могуће је предпоставити да је убрзо по успостављању турске власти у Лазарици замрзла богослужбена активност, јер су се Турци настанили у тврђави и црква је постала неприступачна за Србе. Помиње се да је у време турске владавине коришћена као стаја за коње. Првобитни кровни покривач Турци су скинули искористивши олово за сарај великог везира Соколовића на Каба-Сакалу. У таквом стању, изложена падавинама и немарности турских властодржаца. Лазарица је морала запустети.

 

Руинирана, без кровног покривача, црква је одолевала до почетка трећег аустријско-турског рата (1736-1739). Тада је обер-капетан Млатишума освојио Крушевац и држао га заједно са пуковником Лентулусом до 16. октобра 1737 године, када се варош поново нашла под турском влашћу. У следеће две године ратовања Крушевац нема ранији значај. За време за Србе повољне, али краткотрајне аустријске власти у Крушевцу, или нешто касније, осликана је Лазарица. По свој прилици у време живописања, на цркви су извршене најнужније оправке. Лазарица је убрзо поново запустела и доспела у веома рђаво стање, о чему говори део текста војно-географског описа Србије пред Кочину крајину из 1784 године: “У овом месту налази се 120 хришћанских и 150 турских кућа, једна црква до сада у добром стању и једна врло велика, зидана, готово пропала црква, која је била дворска црква српскога (кнеза) Лазара… “. Очигледно да је поред Лазарице (уз данашњу Миличину улицу), с обзиром да је источни зид овог објекта првобитно био ископан као полукружни.

Краткотрајан препород Лазарица је доживела у време четвртог аустријско-турског рата (1788-1791), када су добровољачки одреди царског пуковника Србина Михаила Михаљевића заузели Крушевац и протерали Турке из вароши и тврђаве (4 јануара 1790). По Михаљевићевом наређењу, задужбина кнеза Лазара је очишћена, у олтару постављена часна трпеза и после тога одржана служба. Вероватно је дошло и до промене црквене славе Лазарице, која се посвећује Рођењу Богородице. Догодило се то сигурно пре 1812 године, јер је тада Карађорђе поклонио звоно које је до данас сачувано – “Церкве храма Рождество пресвјатија Богородици“. Већ 1791 године Турци су поново запосели Крушевац и у Лазарицу сместили барут, што траје до коначног ослобођења града од Турака 1833 године. Тек од тада се могу са више извесности, јер постоје нешто подробнији изворни подаци (архивска грађа, цртежи, гравире, путописи), пратити многе промене на архитектури Лазарице, настале као плод добронамерних, али нестручних обнова предузетих током XIX века.

 

Прва обнова Лазарице у XИX веку уследила је непосредно по ослобођењу од Турака и припајања Крушевца Кнежевини Србији. Кнезови Суда крушевачког 18 маја 1833 године пишу кнезу Милошу да су “… цркву отворили, очистили, мало олтара преградили и народ се Богу моли, будући тако да су кубета која се на цркви налазе, чрез толико време и силу изпроваљивата, зато овди покорнејше припитујемо, еда би нам иста кубета мало наткрити дозволито било“. Према врсти захвата, који се у овом случају своде на најнужније оправке, може се предпоставити да је у то време архитектура Лазарице углавном задржала аутентичне облике градитељства из XIV века. Оправком из 1833 године није трајније оспособљена црква, јер само три године касније француски путописац Ами Буе истиче тешко стање у коме се она налази, указујући истовремено и на остатке живописа.

У Лазарици је вршено богослужење до почетка друге обнове, која је уследила 1843 године, непосредно по ступању кнеза Александра Карађорђевића на престо Србије. Ова обнова, коју са нескривеном горчином описује Феликс Каниц, означила је почетак знатнијег нарушавања аутентичног изгледа цркве. Живописне фасаде су премалтерисане и прекречене, преко пропалог живописа из XVIII века извршено је, на грубом малтерном слоју, делимично осликавање цркве.

Постављен је раскошан иконостас, урађен 1844 године заслугом крушевачких еснафских удружења који је до данас сачуван. Резултати велике обнове Лазарице из 1843 године делимично се мозе сагледати на првом познатом цртежу Лазареве задужбине, изведеном на црквеном барјаку 1844 године.

У неко време, између 1844. и 1857. године, дошло је до извесних промена на архитектури, које се могу установити поређењем цртежа из 1844. са цртежом генерала Драгашевића и з 1857. године. Драгашевићев цртеж, други у низу познатих или сачуваних цртежа крушевачке цркве, приказује Лазарицу са југоисточне стране. С изузетком нешто млађег Каницовог цртежа, Драгашевићев је коректније изведен од свих каснијих цртежа Лазарице насталих до краја XIX века. Најзанимљивији детаљ је кула-звоник над припратом, са завршним елементом архитектуре који је претрпео измену. То више није слепо кубе, већ кубични завршетак квадратног пресека са пирамидалним кровом на четири воде. Види се да је кула-звоник имала бифоре само са три стране, док се на истоку налазио широк, лучно завршени једноделни отвор као градитељско решење из XIV века.

 

Следеће, 1858, године, монументалност чистих облика куле-звоника над припратом драстично је нарушена назиђивањем торња са сатом, постављеним на јужној, западној и северној страни. Постоји податак да је спрат са сатом назидао инжењер округа крушевачког М.Матијашић. “’Бела црква“ је тада цела прекривена лимом, а над торњем и главном куполом, на четвоространим, односно осмостраним барокним полукалотама, постављене су витке лантерне. Обавештења о обнови налазимо код митрополита Михаила. О овој обнови пишу и М.Ђ.Милићевић и Ф.Каниц, који подвлачи да је звоник над припратом “унакажен неодговарајућим покровом и доградњом.’ На Каницовом архитектонском снимку западне фасаде из 1860. године и цртежу из исте године види се лунета над западним улазом, а нема моравске пластике на архиволти надвратника главног портала, што одговара цртежу из 1844 године и указује на, вероватно, изворно решење овог дела западне фасаде цркве.

Са нита сачуваних Тителбахових гравира ведута Крушевца “са моравске стране“, насталих од 1863 до 1883 године, може се з акључити да је седамдесетих или осамдесетих година XИX века био уклоњен спрат са сатом подигнут 1858. године, и замењен куполом са округлим тамбуром и прозорима, истоветном главној куполи цркве.

Последњу обнову у XIX веку Латарица је доживела 1884/1885 године, уочи велике прославе петстогодишњице Боја на Косову (1889), о чему сведочи Тителбахов цртеж цркве из 1885. и неколико фотографија насталих пре 1902 године, које га у целини понављају. Западна купола је уклопљена и уместо ње поново је постављен торањ са сатом, веома налик оном из 1858. године. Фасаде Лазарице у односу на 1858 нису претрпеле значајније промене, оставши и даље под кречним премазом све до 1902 године.

Почетком XX века, спољашњост Лазарице одаје вишеструке доградње и обнове, извршене током прошлог столећа. Настојања да се цркви врати првобитан изглед потичу из 1887 године. Тада је, по налогу Министарства просвете и црквених послова, у Кручевцу боравила комисија састављена од тројице стручњака “ М.Валтровића, А.Бугарског, Д.Живановића “ која подноси предлог о начину обнове. Иста комисија је 1889 године, по жељи краљице Наталије, израдила план рестаурације. Крајем 1901. године, поново је било покренуто питање рестаурације према комисијском плану из 1889 године. Током 1902 године са цркве је обијен нов малтерни премаз, а почетком 1903 године стручна комисија (П.Поповић, Д.Живановић, Ј.Илкић) подноси извештај по коме би се рестаурација вршила. На велико заузимање тадашњег министра грађевина Владе Тодоровића, Министарство просвете је одобрило рестаурацију и за надзорног стручњака одредио архитекту Министарства грађевина Перу Ј. Поповића. Под његовим руководством рестаурација Лазарице започета је септембра 1904 године.

На грађевини какву Поповић затиче доминира спрат са сатом подигнут изнад куле-звоника над припратом, са барокним кровним завршетком који има и главна купола. На бочним отворима припрате била су врата, а изнад западног улаза плитка ниша – лунета. У унутрашњости цркве Поповић је затекао дрвене степенице које су повезивале припрату са кулом-звоником, као и остатке живописа из 1843 године.

Према документацији Пере Поповића, његовим објављеним радовима и на основу данашњег изгледа цркве, могуће је утврдити етапе рада и врсту учињених захвата. До краја 1904. године уклоњени су накнадни назици, спрат са сатом, попречни крак изнад кровног венца припрате и барокни кровни анекси. У 1905. години завршена је обнова елемената горње конструкције. На основу показатеља на самој грађевини и повратне аналогије са звоником цркве у Брусу, рестаурисан је завршетак куле-звоника над припратом, односно “западно кубе ‘. Предпостављајући да су двојни отвори постојали на све четири стране куле-звоника, Поповић је и на источној страни конструисао бифору, мада је ту морао затећи првобитан једноделни отвор. Главна купола, којој је задржана постојећа основа тамбура, потпуно је обновљена према куполи цркве манастира Раванице. Камени венци урађени су “по примеру венаца у манартиру Наупари ‘, док је, истовремено, обрађен калкан изнад олтарске апсиде.

До краја 1906 и делимично у 1907 години, окончани су послови ва осталим фасадним површинама и у унутрашњости цркве. Замењени су сви оштећени делови камене пластике, потпуно рестаурисана два прозора и више архиволти на северној фасади. Шах-поља су исликана на свим шидним платнима испод слепих аркада, а у материјалу обновљена на деловима западне фасаде. Рестаурисан је западни портал, са кога је без довољно оправдања уклоњена лунета. У потпуности су обновљени северни и јужни отвор припрате, по узору на Лазареву припрату у Хиландару. За обраду парапета послужили су модели хиландарских парапетних плоча, уз извесна одступања у распореду и обради биљних и геометријских мотива.

У унутрашљости цркве Поповић је одстранио фреске из 1843 године и обио малтер са намером да открије стари живопис. О томе бележи “…При обивању малтера нисам могао наићи на стари живопис, јер је приликом обнове њене стари леп са живописом обивен до зида!“ Остатке фресака из XVIII века пронашао је у отворима припрате и западног улаза и такође их уклонио.

Из Поповићевих података може се закључити да је рестаурација цркве била завршена 1907 године, јер су обављени послови тада званично комисијски примљени и повољно оцењени. Укупна вредност радова у периоду 1904-1907. износила је 35.692 динара, обезбеђених из капитала цркве Лазарице. Међутим Попобић је сматрао да треба обликовати просторну целину цркве, па је током 1908. године уклонио дрвено степениште из припрате, звона из куле над припратом, а на 20м од западне фасаде саградио посебну звонару са сатом. Завршни чин рестаурације обележен је знатно касније подизањем монументалне ограде јужно од цркве. Према записнику са седнице Савета црквене општине крушевачке, од 18. маја 1933. године, одобрена је сума од 74.226,45 динара за подизање ограде, после закључка да “остварење’овог плана нашег уваженог арх. Г. Пере Поповића, ни у ком случају не треба пропустити“. На основу записника са седнице Привременог Поверенства крушевачке црквене општине, од 9. јуна 1938, ради довршења монументалне ограде “која је већ на завршетку ‘, изузета је из капитала цркве Лазарице код Државне хипотекарне банке сума од 40.305 динара.

Поповићев рад на рестаурацији Лазарице, и поред неких пропуста, свакако заслужије повољну оцену. При томе се мора узети у обзир да је то био пионирски рад ове врсте у Србији, са далекосежним значајем за укупан развој конзерваторско-рестаураторске службе, и да је изведен стручно, савесно и темељно. Такође, морамо се сложити да је овом рестаурацијом Лазарици у највећој мери враћен првобитан изглед. По озбољности приступа послу, избору метода и коначној реализацији, Поповићев рад може бити подстицајан и за многе савремене рестаураторске подухвате.

За време систематских археолошких истраживања Крушевца, од 28. августа до 4. септембра 1967, под руководством Бранислава Вуловића обављени су неопходни конзерваторски захвати на архитектури Лазарице. Тада је делимично замењен кровни покривач, наместо дотрајалих опека постављене су нове и поправљен је плочник око цркве, извршено је фуговање у висини кровних венаца, архиволти и кубичних постоља са местимизном прерадом зупчастих венаца. Том приликом су уклоњена и сва сликана шах-поља. Оправданост овог поступка долази у сумњу, јер је П.Поповић обновио шах-поља према траговима на које је наишао. Ради успостављања целине лазаревог града, уклоњена је и монументална ограда и измештена на крушевачко гробље. Као траг њеног постојања и завршног чина Поповићеве рестаурације сачувана је улазна капија.

Лазарица какву данас видимо углавном је задржала изглед који јој је дао Пера Поповић. Тек после његове рестаурације, многобројним истраживачима је било омогућено изучавање изузетних вредности архитектуре и камене пластике Лазареве придворнице. Читава плејада врсних научника, почев од Габријела Мијеа и Милоја Васића, није могла заобићи Лазарицу у оквиру проучавања споменика моравске стилске групе и позне византијске архитектуре. Данас, пркосећи времену, Лазарица поносно стоји као најлепши драгуљ Крушевачког града, обављајући богослужење као градска парохијална црква у саставу нишке епархије.


Hit Counter provided by laptop reviews