Живопис

Непосредно после рестаурације Пере Поповића, кроз Крушевац је прошао млади архитекта Бранко Таназевић, пронашао је и узео два фреско-фрегмента са ликовима кнеза Лазара и цара Уроша и касније, посредством проф. Ђурђа Бошковића, поклонио их београдском Народном музеју где се и данас налазе. Оба фрагмента истицана су као карактеристична за зографску дружину Андреја Андрејевића, која је деловала у првој половини XVIII века. Како је после Поповићеве рестаурације Лазарица коначно остала голих зидова, све касније забелешке о њеним фрескама сводиле су се, углавном, на закључивање о непостојању живописа. При свему томе подразумевало се да је постојао стари живопис из времена кнеза Лазара, који је неповратно изгубљен.

Приликом систематских археолошких истраживања Крушевачког града, од 1961. до 1965. године, у слојевима шута, у квадратима који према мрежи ископавања припадају ужем кругу цркве, пронађено је и издвојено око 2.500 мањих фрагмената фресака одбачених после Поповићеве рестаурације (сада у крушевачком Народном музеју). Мада је велики број фрагмената неупотребљив због оштећености горњег слоја боје, они у многоме доприносе да се на реалнију основу постави проблем живописања цркве у XIV веку и каснијим временима, као и да се допуни знање о познатом слоју фресака из XVIII века.

Према времену подизања Лазарице, хронолошки оквир за постављање живописа у доба кнеза Лазара своди се на раздобље од 1381. до 1389. године. У овом периоду, судећи по сачуваним црквама подигнутим поуздано пре боја на Косову, за ктиторе нису постојале веће препреке у налажењу градитеља. Међутим, неке чињенице говоре да се до сликара много теже долазило, што има посебну важност за испитивање могућности живописања Лазарице. Осликавање Раванице, које је за ктитора, с обзиром на њену маузолејску намену, морало имати предност, одвијало се са два прекида у раду и окончано је тек око 1387-1388. године. Дренча и Наупара остају без фресака, док живопис цркве у Велућу, урађен вероватно пред сам бој на Косову, сведочи да се у то време у Србији могло доћи само до осредњих мајстора. Осликавање Љубостиње је после живописања куполе пред сам косовски бој било прекинуто, а настављено тек после петнаестак година. Очигледно да је било знатних тешкоћа у налажењу сликара, чије се присуство у Моравској Србији све више осећа дословно последњих година XIV и почетком XV века, када настају најлепша уметничка остварења на овом подручју : фреске Каленића и Ресаве. У таквим околностима и Лазарица је остала неживописна, што је трајало све до XVIII века.

Чињеница је да Пера Поповић приликом обијања малтера није наишао на стари живопис, мислећи да је приликом неке обнове цркве “…стари леп са средњевековним задужбинама није нам познат такав начин рада, па неверујемо да је у том смислу Лазарица изузетак. Обично су старе фреске искуцаване кесером како би се нови малтер боље примио. Као материјалми доказ да Лазарица у XIV веку, па ни много касније, није била осликана, могу послужити за анализу употребљиви остаци фресака из крушевачког музеја. Посебан значај за датирање овог сликарства имају фрагменти са остацима извесних натписа, као и два са делимично очуваним главама светитеља. За датирање је најдрагоценији фрагмент са највећим бројем сачуваних слова јер садржи два погодна за палеографску анализу. У првом реду се чита ити . У другом реду намаз наранџасте боје прекрива горњу половину слова које се мож раконструисати као б . Следе даље ћ, с и вероватно, т . Последње слово у реду, од којег се сачувао доњи део стабла са рачвастим завршетком, не може се разазнати. У последњем реду лако се чита изб ћ . Сва слова, веома коректно исписана, следе дволинијску схему изузев ћ , које својим горњим крајем стабла излази ван горње линије реда. За палеографску анализу су релевантна слова ‘“’ и и з . На и се, међу сачуваним фрегментима, наилази три пута. Два пута на овом натпису и једанпут на фрегменту независном од натписа. У сва три случаја искошена пречкица се налази у еволутивној фази која означава тенденцију ка коначном формирању слова. Таква варијанта слова и са искошеном унутрашњом линијом , појавила се у XVII веку после коначног продирања слова н са унутрашњом линијом постављеном у водораван положај (н). Судећи према малобројним примерима поменутог словног облика, који се у то време јавља на фреско-натписима и рукописним споменицима уставног писма, оваква морфолошка промена слова и одиграла се кроз цео XVII век. Ипак, у XVII веку, унутрашња линија је доста благо искошена, да би касније, током прве половине XVIII века, примила облик какав срећемо на делу натписа из Лазарице. То још увек није онај облик типичан за време у које почињу Вукове реформе и XIX век у целини, кад је унутрашња искошена линија углавном исписивана од почетка доњег краја левог ка горњем крају десног стабла слова и кад је, заправо, добила данашњи облик. Међу малобројним словима уставног писма која су у XVII веку добила још једну морфолошку варијанту, јавља се, сасвим ретко, слово з у облику које одговара данашњем изгледу тога слова. Такав словни облик уочљив је и на натпису из Лазарице. Морфолошка промена слова и , па се тако потврђује припадност овог фрагмента XVIII веку, када долази претежније употребе слова тих облика.

Сачувана су два фрегмента са насликаним ликовима. На мањем фрагменту види се само једно око, док други, већи, саржи целу главу окренуту три четврти улево. Тврд цртеж лица, затим основне линије ока и носа, не одају уметника великих способности. Инкарнат је бојен тамним окером, док су линије бркова и браде наношене доста слободно. Ово сликарство се може везати за два раније позната фрагмента из Лазарице са ликовима кнеза Лазара и цара Уроша, у толико пре што сви припадају XVIII веку и што је стилом, пре свега цртачким поступком, новооткривени фрагмент главе веома близак уметничким схватањима заступљеним при сликању Лазаревог и Урошевог лика. Извесно је да су новопронађени фрагменти живописа Лазарице, самим тим што уз два до сада једино позната сачињавају целину некада јединствене фреско-декорације, плод рада зографске дружине Андреје Андрејевића, које је у традиционални живопис уносила елементе барокних схватања. Како је ова сликарска дружина живописала 1737. године цркву манастира Враћевшнице, а потом Лазарицу, сликарство Лазарице морало је настати непосредно после 1737, можда већ следеће године, а свакако до завршетка четврте деценије XVIII века.

Приликом обнове Лазарице из 1843. године, црква је била већим делом поново осликана преко пропалог живописа из XVIII века. На појединим фрагментима фресака из XVIII века сачувао се груб малтерни слој као део подлоге новопостављеног живописа. Аутор ових фресака био је сигурно пожаревачки “молер“ Ж ивко Павловић. На то упућује податак Андре Гавриловића који пише да је Живко Павловић “ради “обнављаља ‘ учинио пустош и са студеничким живописом као и са оним у Лазарици крушевачкој и још са другима. Овај живопис видео је и Феликс Каниц, али се, мимо свог обичаја, ограђује од сваке критике новопостављених фресака. Најзад је на остатке павловићевог живописа наишао и Пера Поповић, уклонивши их заједно са остацима фресака из XVIII века.

Године 1936. дошло се на идеју да се Лазарица поново живопише. Пошто је комисија, коју су сачињавали Урош Предић, Бладимир Петковић и Момир Коруновић, обавила предмет познатих скица 19. октобра 1939. у Београду, осликавање цркве поверено је Живораду Настасијевићу. Дубоко одан традицији, Настасијевић је предано приступио послу и урадио око 700м2 картона у размери 1:1, трудећи се да опонаша иконографију карактеристичну з а српско сликарство с краја XIV и почетка XV века. Ипак, живопис није остварен због сукоба који је избио између Епархије нишке и Техничког одељка при Среском начелству у Крушевцу, а највише због неслагања епископа нишког др. Јована да се настасијевићу повери овај посао.

Поред обимне архивске документације, сачуване су Настасијевићеве скице, односно пројекат за живопис, рађен на паусу у размери 1:20. Недостају скице за припрату. Према Настасијевићевој замисли, у темену куполе био би насликан Христос Пантократор окружен са четири анђела, у тамбуру куполе пророци Данил, Јона, Исаија, Илија, Јелисеј, Јеремија, Језекиљ и цар Давид, у пандатифима јеванђелисти. У поткуполном простору Благовести, Силазак у Ад, Сретење и Преображење. У северној апсиди Рођење Христово, Исељење болесних и Лазарево васкрсење, у јужној певници Распеће, Христ пред Пилатом и Ругање Христу, а на западном зиду Успење Богородице. У олтарској апсиди Богородица “Ширшаја“ између Арханђела Гаврила и Михаила, Причешће апостола и, у најнижој зони, Василије Велики, Јован Златоусти, Атанасије Александријски и Григорије Богослов. Свод источног травеја заузимало би Вазнесење, а свод западног травеја Рођење Богородице, Ваведење и Благовести. На јужном зиду олтарског простора Цар Соломон и Јудин пољубац, на северном зиду Молитва у Гетсиманском врту и Цар Давид. Више појединачних фигура светитеља, стојећих или у попрсју, заузимали би странице пиластра. Из сачунаног предрачуна за израду картона за фреске могуће је употпунити сазнања о Настасијевићевим замислима у односу на празна поља остављена у пројекту или оних сцена које за поједине делове наоса и олтара нису сачуване у скицама. У олтару су биле предвиђене сцене: Улазак у Јерусалим, Моленије очаши, не ридај мене мати, затим, архиђакон Стефан, Свети Сава и Свети Арсеније. У најнижој зони северне апсиде шест светих стратилата, у јужној апсиди шест фигура “краљева“, међу којима су Симеон Мироточиви, Свети Сава, Стефан Дечански, Свети Кнез Лазар. На основу предрачуна може се сагледати сликарева замисао за репертоар фресака у припрати: Рођење Богородице са пет медаљона анђела, Бој на Косову и Погубљење кнеза Лазара, Васкрс, седам фигура светитеља, четири медаљона херувима и кнез Лазар и кнегиња Милица као ктитори.

За време немачке окупације Настасијевића су позвали у Крушевац да коначно ослика Лазарицу, међутим, он је сматрао да тада не треба да ради, него кад се заврши рат. После рата, према сачуваном Настасијевићевом стенограму, “то више никоме није падало на памет“. Године 1953. картони за фреске били су у Крушевцу, наводно их је из дирекције за путеве преузео народни музеј, али до данас ни један није пронађен. Тако је пропао Настасијевићев покушај да Лазарицу живопише, остављајући савремене генерације у дилеми о поновном покривању њених зидова фрескама.


Hit Counter provided by laptop reviews